Umerenost i pobeda nad porocima


Neumerenost se može manifestovati u vidu nezdrave ishrane, ali i u vidu preteranog vođenja računa o ishrani i zdravlju. Uzrok neumerenosti je loša motivacija kojom pristupamo ishrani i zdravlju. Mi treba da vodimo računa o zdravlju iz ljubavi prema zdravlju (da bismo svojim sposobnostima uspešno odgovarali na potrebe života), a ne iz straha od bolesti ili opterećenosti sobom i svojim izgledom. Ako smo opterećeni zdravljem, mi ćemo naglašavati nebitne pojedinosti, a zanemarivati bitne i tako opet ugroziti svoje zdravlje nemudrim načinom sprovođenja ispravnih zdravstvenih saveta.

 Uzrok neumerenosti koja nas navodi na pogrešne postupke jeste u našem unutrašnjem duhovnom nezadovoljenju. Ono nas navodi da budemo opterećeni bilo uživanjem u hrani i zato nemarni prema zdravlju, bilo samim vođenjem računa o zdravlju. Žeđ duše se mora zadovoljiti na pravom izvoru, inače će nas nezadovoljstvo duha stalno opterećivati pokušajima da zadovoljenje nađemo u onome što radimo, i to će nas činiti neumerenima. Neke osobe su zavisne od slatkiša i šećera na psihološkoj osnovi, jer povećanom količinom glukoze u krvi proizvode stalno visok nivo hormona sreće – serotonina i na taj način se bore protiv neprijatnih osećanja. To je izraz nezrelosti, jer osećanja treba da budu adekvatna stvarnosti da bi organizam proizvodio hormone koji će mu dati one sposobnosti koje su odgovor na realne potrebe života.

Naša osećanja su uvek odgovor na neku stvarnost, bilo spoljašnju, bilo unutrašnju – duhovnu. Ako nas muče anksioznost, psihička napetost ili depresija, nije rešenje da emotivnim i čulnim senzacijama ugušujemo svest o unutrašnjem problemu. Veoma je korisno da jedan dan sedmično posvetimo suočavanju sa svojim problemima, preispitivanju i duhovnoj borbi, najbolje za vreme sedmičnog dana za dijetu, što bi taj dan pretvorilo u dan posta. Suočavanje sa sobom nije prijatno, ali donosi velika rasterećenja.



Za vreme posta (bez ikakve hrane), zbog odsustva ugljenih hidrata, smanjuju se nivoi hormona radosti, a podiže se prolaktin, hormon brižnosti. Prolaktin, ne samo što u slučaju jednodnevnog sedmičnog posta dovodi do regeneracije i podizanja imuniteta, već otrežnjava um za analitičko razmišljanje i sopstveno preispitivanje. Mi smo skloni upravo suprotnim mehanizmima.

Još su drevni Jevreji zapazili sklonost čoveka da se opija uživanjima i varljivom bezbrižnošću onda kada bi trebalo da se suoči sa svojom odgovornošću: “I zva vas Gospod nad vojskama u onaj dan da plačete i ridate ... A gle, radost i veselje, ubijaju goveda, kolju ovce, jedu meso i piju vino govoreći: Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti.” (Isaija 22,13) “Očistite ruke, grešnici, popravite srca svoja, nepostojani. Budite žalosni i plačite i jaučite: smeh vaš neka se pretvori u plač, i radost u žalost. Ponizite se pred Gospodom, i podignuće vas. ... Slušajte sad vi koji govorite: Danas ili sutra poći ćemo u ovaj ili onaj grad, i sedećemo onde jednu godinu, i trgovaćemo i dobijaćemo. Vi koji ne znate šta će biti sutra. Jer šta je vaš život? On je para, koja se zamalo pokaže, a potom nestane.” (Jakov 4,8-14) Da bismo ugušili svest o svom unutrašnjem problemu, mi izazivamo skok dopamina raznim izvorima uzbuđenja (zabavnom muzikom...), što smanjuje prolaktin, hormon brižnosti i zaključava analitičku funkciju razuma. Takođe, izazivamo i euforiju tako što slatkim napicima, slatkišima i prejedanjem podižemo nivo glukoze u krvi, što podiže nivo hormona sreće – serotonina.

Međutim, previsok nivo glukoze u krvi ima više štetnih nuspojava. Pored toga što smanjuje imunitet (onesposobljava leukocite), i što umanjuje sposobnost organizma da sam proizvodi energiju topljenjem sopstvenih masnih naslaga, previsok nivo glukoze opterećuje pankreas da intenzivno proizvodi insulin koji glukozu pretvara u masne naslage. Takođe, visok nivo glukoze stopira proizvodnju hormona rasta. Vrlo visok nivo hormona radosti tokom radnih aktivnosti čini čoveka isuviše bezbrižnim, površnim i nemarnim u radu. Zato slatkiše treba ostaviti za prazničnu atmosferu. Najbolje je da jedan dan sedmično posvetimo odmoru od prethodnih radnih aktivnosti, kada se, na primer, možemo šetati prirodom i razmišljati o uzvišenim pojmovima, što će prirodno proizvesti viši nivo serotonina i dopamina, i tako pospešiti psihofizički odmor organizma.

No, i zdrava životna zadovoljstva mogu postati objekat naše zloupotrebe ako njima pokušavamo da zadovoljimo žeđ duše. Jedenje ukusne hrane treba da bude povod za izražavanje našeg unutrašnjeg ispunjenja (kroz zahvalnost), a ne da u njemu tražimo svoje ispunjenje (što je uzrok proždrljivosti). Zapazimo da osećanja sreće, ma kako da su snažna i uzvišena, nikada ne mogu da nas zadovolje, već mogu samo da uguše svest o našoj unutrašnjoj duhovnoj ispraznosti. Nije isto osećati sreću i biti srećan. Zašto imamo utisak kao da sreća stalno “beži” od nas, bez obzira koliko smo ostvarili svoje snove?

Ne samo zato što osećanje sreće nije u stanju da nas zadovolji, već i zato što se sam naš organizam bori protiv naše zloupotrebe osećanja! Naime, kada stalnim pobuđivanjem osećanja užitka izazovemo preteran nivo hormona dopamina, tada sam dopamin izaziva apoptozu – programiranu smrt neurona koji ga proizvode, jer se tako organizam automatskom regulacijom brani od nefunkcionalnog stalno visokog nivoa uzbuđenja.

Osobe koje marihuanom i drugim narkoticima podignu skok dopamina, prvo dopaminom blokiraju efekat hormona prolaktina, “hormona brižnosti”, što čini da postanu bezbrižni za sve i površni u upotrebi razuma. Zatim, kada im prilično izumru dopaminski neuroni, oni imaju jaku potrebu da ponovnim opijanjem ponovo podignu dopamin. Time opet ponovo izazivaju apoptozu nad mnogim preostalim dopaminskim neuronima. Nesposobnost da ostvare isti podražaj sreće navodi ih zatim na još neumereniju potrebu za užitkom, da bi na kraju zbog nedostatka dopamina pali u duboku depresiju i osećali se sasvim istrošeno. Isti je mehanizam i svakog drugog opijanja koje podiže dopamin, na primer, opijanja muzikom, video igricama i pornografijom, za koje je utvrđeno da izazivaju ozbiljna oštećenja dopaminskih neurona.



Smanjena sposobnost osećanja prirodno navodi čoveka da hrli ka još jačim stimulativima, i to je, pored unutrašnjeg nezadovoljstva duha, glavni uzrok čovekove neumerenosti. Kada neko takvim osobama pruži savet “Uživaj u malim stvarima!” naravno da to tada deluje groteskno, jer ako oni više nisu u stanju ni najjačim izvorima užitka da se zadovolje, kako bi mogli u malim? Oni koji uživaju u malim stvarima na putu su da uskoro postanu nezadovoljni malim stvarima i da potraže satisfakciju u još većim.

Smisao života nije uživanje, već ljubav (služenje drugima), a to je davanje sreće, a ne traženje sreće. Ko hoće da uživa u traženju sreće mora sebe da onesreći u duhu, da postane u biti duboko nezadovoljan, da bi imao motiv da sreću traži. Istinski (duhovno) zadovoljena osoba ne traži sreću, već je daje. Neki usmeravaju svoje nezadovoljstvo ka sferi duhovnosti i onda se opijaju pobožnim osećanjima, međutim, oni su samo zamenili jedan objekat svoje opterećenosti drugim koji se, zapravo, zove – idolatrija. Međutim, pravo duhovno zadovoljenje rezultuje promenom naših suštinskih pokretačkih motiva, a ne osećanja. Samo onda kada smo istinski zadovoljeni, tada nećemo imati iskušenje da se opijamo osećanjima i da budemo opterećeni stalnim traženjem satisfakcije u onome što radimo.

Tada ćemo jesti ukusnu hranu ne iz proždrljivosti, već sa zahvalnošću; i tada ćemo voditi računa o zdravlju ne iz opterećenosti, već iz ljubavi. Nećemo doživeti stres ako treba da se lišimo ukusne a nezdrave hrane, jer nećemo biti robovi hedonizma.

Miloš Bogdanović

Izvor
Podelite sa prijateljima
  

Nema komentara :

Objavi komentar

name='feedLinksBody'/>